Kako je nastao Domboš

Okupili smo se kod mene nakon dužih priprema. Laci Horvat je stigao u svojoj Hondi, belom gradskom džipu. Uvek je vozio automobile marke Honda, ovaj mu je četvrti po redu. Sa Đurikom se bilo lakše dogovoriti jer je skoro uvek kod kuće, uprkos obavezama koje ima kao asistent na fakultetu „ELTE” univerziteta u Budimpešti. Virag je upravo, sav preplanuo, stigao sa mora. Iako je za glavu niži od mene, gleda me odozgo. Njegova nekadašnja gojaznost razvila se u proporcionalnu masu i sada je ostavljao utisak čoveka koji se dobro oseća u svojoj koži. Primio sam ih na novoj terasi koju sam izgradio sopstvenim rukama. Laci je po prvi put video moje stolarsko umeće i rustične zidove od opeke. Dok sam im posluživao kraft pivo i lagano vino iz Hajdukova, predočio sam im sklonost koju imam prema loft stilu, karakterističnom za transformisanje industrijskih zgrada u Njujorku u stambeni prostor. Ja sam jedini pušač u tom društvu, pa sam tek posle zapaljene cigarete pokrenuo priču.
– Želim da iznesem svoj stav o poreklu Domboša. Vi mislite šta god hoćete, ne morate da razmišljate kao i ja. Tvrdim da sam ja izmislio Domboš. Sigurno je nastao i prerastao značenje reči koju sam jednom davno napisao, prvi od svih. Ovo mogu i da dokažem. Još davne 1995. godine među pobedničkim delima „KMV”-a (Umetničko takmičenje srednjoškolaca) koja su objavljivana u novinama „Képes Ifjúság” pojavila se ta reč.
Na sto sam stavio novine.
– Dobro, ali to ni sa čim nema nikakve veze – reče Đuri.
– Sačekaj, šta želiš da nam kažeš? – upita njegov brat.
Nas trojica, Virag, Đurka (među nama poznat kao „Kishorvi” – Mali Horvat) i ja, pripadamo skupini mlađe braće. Moj brat je godinu dana stariji od Lacike, a njih dvojica su od mene stariji 4-5 godina. Nakon što smo se iselili iz zgrade u kojoj sam odrastao, živeli smo svi u istoj ulici. Moj otac je dobio od škole učiteljsku kuću u kojoj je ranije živela porodica Horvat. Preselili smo se u kuću u kojoj su oni odrasli. I dok su se oni useljavali u novoizgrađenu, modernu dvojnu kuću, mi smo došli na jedno siromašno mesto. Istina je da smo do sada bili u jednom skučenom prostoru, i da je dvorište otvorilo neke nove mogućnosti u našim životima, ali preseljenje se nije dogodilo iz praktičnih razloga. Moj otac je patio zbog toga što živimo u stanu fabričke zgrade koji je dobila moja majka, kao da je osećao da nije pravi muškarac ako baš on ne obezbedi mesto stanovanja. Uspeo je da nagovori moju majku da napusti trosoban stan na prvom spratu činjenicom da se bašta učiteljske kuće spaja sa baštom njene rodne kuće, impozantne kuće Jani u Glavnoj ulici. Osim toga, pošto je bila već na odgovornom mestu u fabrici opeke, moja majka je nabavila i smestila, pre nego što smo se preselili, u dvorište cigle, pesak i ostali građevinski materijal. U međuvremenu se zaratilo i kod nas, život je bio sve bedniji. Nije bilo mogućnosti za neka velika preuređenja, blokovi su počeli da se raspadaju, umesto mojih plastičnih indijanaca u pesku se nalazio mačji izmet, kuća je polako propadala. Popucale su vodovodne cevi u zidovima, a iznad očeve glave stvorila se ljigava šalitra. Majka je do kraja života očajnički pokušavala da sačuva sve što je ova kuća mogla da ima, ali nakon što je uvela ruža puzavica, koja je terasi davala fenomenalan izgled, majstor je valovito i haotično postavio pločice, a puževi su prožderali leje sa šargarepom. Sa svojim novim prijateljima spojio me je stariji brat, a naš novi savez nije bio protiv starije braće, već da bismo ojačali naše društvo.
– Kao što znamo, Domboš je postao brend. Ne kažem ja da je to zbog mene. Ali vidim jednog mladog autora koji u literaturi traži nove puteve i veze, koji namerno oblikuje svoj univerzum Makondo aluzijom. Samo pogledajte tekstove i videćete da ja uvijek izlazim iz jezičkog okvira, menjam registre i dosledno nisam dosledan. Međutim, to što reč Domboš (brežuljast), čija je legenda postala sinonim za Mali Iđoš, nisam ja zaslužan, već u velikoj meri Virag. Osmišljavanje diskursa na Dombošu, formiranje vrednosti koje same po sebi podižu ugled u društvu, pokrenulo je funkcionalni dijalog koji se potom proširio na festival, a zatim i na način života.
Naravno, Đuri je prvi progovorio.
– Domboš diskurs je izum „Papp Pé”. Naša knjiga nema mnogo veze sa tim što je moj stariji brat organizovao koncert i izmislio festival. I nisam siguran u to ko je šta izmislio, tu su bile novine „Táltos” , tu je bio i „Nyárfás” , svi su pisali sve i svašta.
Đurikin (to jest, Đerđ Serbhorvatov) i moj kreativni svet su potpuno drugačiji. To je suština knjige Domboške priče , tri potpuno različite ideje o literaturi povezane zajedničkom rečju. Đuri je napisao urbanu, samorefleksivnu, smešnu prozu u kojoj višeslojni horizont interpretacije daje najveće zadovoljstvo. Virag je razvio markantan postmoderni, apsurdni, minimalistički stil. Naša knjiga je bila veoma zabavna i devedesetih godina je dala novu dimenziju mađarskoj književnosti Vojvodine, koja je u to vreme bila okrenuta sama ka sebi i unutrašnjim previranjima. Kada je Laci Horvat, koji je tada već bio menadžer Lajka Feliksa i trubačkog orkestra Bobana Markovića, iskoristio organizacione kapacitete stečene u Budimpešti i organizovao prvi Domboš Fest, naselio je čarobni svet koji smo mi već bili stvorili u našoj knjizi.
– Sada ću se okrenuti tebi Virag – i okrenuo sam se ka njemu. – Ti si upravnik domboške ostavštine. Dobro obavljaš svoj posao, uvek se oslanjaš na tradiciju i ispunjavaš ovu reč novim životom. Delim tvoje mišljenje da je manje bitno ono što je nekada bilo i kada se šta i po prvi put pojavilo u štampi, već je važno ko danas piše pravu literaturu za Domboš. Samo želim da kažem da imam osećaj kao da mi svaki put neko odseče komadić tela kada nešto novo nazivaju imenom Domboš. Oni koji to rade nikada neće spoznati nikakvu vezu sa mnom.
Prvo su lokalnoj kablovskoj televiziji dali ime Domboš, potom su i kamerni orkestar nazvali Domboš, pa tako redom: lokalno kraft pivo, restoran posvećen Dombošu, park, a ove godine je i škola preimenovana iz OOŠ „Adi Endre” u Oglednu osnovnu školu „Domboš”.
– A šta ti hoćeš? – upita Virag. – Da svako plati tantijemu kada izgovori reč Domboš?
Konačno sam dočekao svojih pet minuta. Toliko godina, sva moja gorčina, moja inferiornost, moje razočaranje, moj otrov, sad će se iskupiti.
– Ne – rekao sam. – Želim da Domboš bude deo folklora. Da ga svi koriste, čak i oni koji nemaju pojma da smo mi nekada davno napisali jednu knjigu. Da ne bude ni moj, ni tvoj, a ni vlasništo „Kishorvi”.
Postalo je hladno. Još nije svanulo, ali se već kroz poluotvoreno krilo prozora osećao svež dah zore koja miriše na majčinu dušicu.
– Ovaj razgovor se nikada nije dogodio – rekao je Laci, odnosno „Nagyhorvi” (Veliki Horvat), a mi smo se kucnuli čašama.