DOMBOŠ BEST - mom dragom prijatelju

Granice Domboša kao imena (koje obavezuje), teksta, lokacije, festivala, sela, grada, tela, duše, slike, civilne organizacije, orkestra, kablovske televizije, nekrštenog romskog deteta, nesahranjene kamene koze, virtualnog prostora, međugalaktičke crne rupe,… itd, itd, neizvesne su, uvek su bile neizvesne, a verovatno će uvek i biti neizvesne.
Sam redosled slova u reči Domboš danas je u izmaglici, a prema Vikipediji zapravo se radi o jednom selu koje se nalazi na 13 kilometara vazdušne linije od Fagaraša koje je do 1911. godine nosilo ime „Volldorf” (na rumunskom „Valeni”, ranije „Wallendorf”, na saksonskom „Wouldref”). Neki autori, s druge strane, pokušavaju da lociraju Domboš južno od „Nyárfás” (Topola), istočno od Bajše, zapadno od „Lankás” (padina), severno od „Vadászatleszce”, ali uzaludno ga je tražiti na „Google Earth”-u po datim koordinatama – barem odozgo – ništa se ne može videti. Naravno, ne treba sve od onoga što čitamo uzimati u obzir, grupa ljudi (?), populacije (?), rasa (?) koji za sebe smatraju da pripadaju Dombošu, nikada nisu bili ni na zlom ni na dobrom glasu zato što majmunišu stvarnost, nego zato što projektuju stvarnost na sliku o sebi. Međutim, šta god mi danas mislili o tome, čini se vrlo uverljivim to što se jedna grupa književnika, arhitekata, slikara, muzičara,… okupila oko ovog pojma i dosetila kako da uobliči svoj identitet tih devedesetih godina kada u Srbiji nije bilo nimalo vedro.
Domboš je postao kurva, kurtizana, smrdljiva drolja, drugim rečima, proizvod kulture kojem svako dere kožu i uzima onoliko koliko se ne stidi, ali možda je baš zbog toga ispalo lepo i dobro: kao što od šarmantne uličarke svako dobije ono što od srca želi. Međutim, put do cilja nije bio lak, tvrde borbe protiv vetrenjača, ilegalno ukidanje smetlišta, zauzimanje dvorca, kure za odvikavanje, testovi za drogu, tihe meditacije i tihi zaveti pratili su neumorne ljude ka krajnjem postignuću onog što su zamislili, da tajni plan učine stvarnim, da njihov pravi identitet teleportuju na Domboš, i da tamo kao vinogradari uživaju u mirnoj starosti.
Put nije bio lak, nesposobni su otpadali!
U međuvremenu, nisu se bojali da se uz pomoć vanzemaljske snage bezobrazno integrišu u institucije, i da žrtve projekta-prodžekta-projektuma značenjski vezanih za naselje Mali Iđoš, tačnije, stanovnike ovog malog sela, prevare ne trepnuvši okom, kao i da ih uvere u to da je izlišno govoriti o preimenovanju Malog Iđoša u Domboš, te da je to samo šala, umetnički manir, ćutljiva moda. Cilj im je bio, a lagali su, da ožive ovu sredinu i naprave je kulturnijom, tj. da kulturu i umetnike okolnih naroda dovedu pred lokalnu publiku, i u njihovom mestu učine dostupnim kulturne vrednosti.
Ipak su ih, mi znamo, prevarili! U tajnosti su napravili table sa „novim” nazivom mesta i zarad sopstvenog zadovoljstva su za kratko vreme noću zamenili ove PRAVE sa starim tablama i tako usmeravali nepodozrive (kultur)-turiste na Domboš.
Dragi čitalac koji je stigao do ovih redova, može biti siguran da Dombošani nikada nisu birali sredstva za postizanje svojih ciljeva, bez obzira da li se radi o multidisciplinarnom festivalu, o potpisivanju ugovora o pobratimljenju dva naselja, o postavljanju benziske pumpe od slame, o obnavljanju porušenog salaša, o prekograničnoj kulturnoj saradnji ili jednostavno o koncertu „Tudósok” ili o svima sa kojima su bili opsednuti, i sa Belom Hamvašom koji kaže da „radost života nije tabu, nego dodatak”. Tačnije, radost života je kao mrlja od mastila, čije granice – poput Domboša – uvek ostaju neizvesne.