Prodor nazadovanja

Sećam se, gotovo sam dobio vrtoglavicu od tog pogleda, mada se retko tako osećam, i to mi se urezalo u sećanje kao jedna od najlepših slika iz života. Sa Katai salaša moj pogled se spustio na dolinu Krivaje. Često sam se susretao sa Krivajom, na neočekivanim mestima, doživljavajući je kao ravničarsku ponornicu, i nikada joj nisam posvetio dovoljno pažnje. Beskrajno suncokretovo polje i usred njega, kao linija povučena kistom, beskonačan potočić. Na obali reke stajala je velika sivo-plava zgrada, železnička stanica iz vremena monarhije, koja je tako usamljena izgledala još veća i arhitektonski zanimljivija od sličnih stanica u okolnim varošima.

Odvojena od meni nevidljive pruge, zamišljao sam je kao stanicu na nepostojećoj relaciji. Prizor me je podsetio na Mergitijeve slike i Kurosavin film o Van Gogu u kojima je polje suncokreta proizvod animacije. Međutim, veličanstvenost ovog prizora mogao je samo Bog da stvori. Pre godinu-dve ušetao sam u Ulicu ispod brda i doživeo priviđenje: u blizini potočića ugledao sam Veliki kanjon, ne očekujući ga u tom malom intimnom prostoru. Ni danas to ne mogu sebi da objasnim. Proživeo sam detinjstvo u kotlini brežuljaka Telečke, posmatrajući nebo kao bioskopsko platno po kome su bili razasuti cvetovi kamilice i prašina krečnjaka. Na ravničarsko platno projektovao sam azijske lesne zidove, zid između Kine i Mongolije. Iako u svetskom leksikonu Tolnaia ne piše o tome, Čolnoki govori o svetu koji u ovim krajevima postoji ispod zemlje, pa čak i budistički hramovi su tu. Čolnoki tvrdi da Telečka nije brežuljak, već padina koja se spušta na terasu Bačke.

Jedna takva duboka jama nalazi se u Malom Iđošu, koja je ljudskom nemarnošću pretvorena u deponiju smeća. Nekadašnja čerpićarska lokacija postala je „idealna“ deponija. Kao da se običan stanovnik ravnice uplašio tog elegantnog ponora. Kao da je hteo da ga sakrije, popuni, izobliči. Da se nikada ništa o njoj ne sazna! On nema sposobnost da primeti tu eleganciju. Njegov život je nešto sasvim drugo, primećuje samo bezvredne stvari, nesvestan da u jednom trenutku one mogu postati vredne kao što su to postali: mrtav kolosek novosadskog Telepa, slatinasta pustinja „Jaraš” u Kanjiži, napušteni letnji bioskop „ABBAZIA“, vojničko groblje na Paliću, čega sam bio prvi očevidac i rano sam spoznao prirodu ovog fenomena. Kada sam pre par godina ušao u Ulicu ispod brda, doživeo sam nešto neoočekivano. I dalje sam očima deteta posmatrao mongolske i kineske lesne zidove, budističke hramove uklesane u lesne zidove Telečke. Dogodilo se nešto što ne treba posebno objašnjavati: Laslo Horvat, svetski čovek koga možete sresti bilo gde, u Beogradu, Malom Iđošu, Klužu, Bukureštu, i u bilo kojoj vrsti umetnosti – menadžer narodne i svetske muzike – očistio je deponiju smeća.

Eksterijer je ostao netaknut, obala neprimećeno podupreta, kupljene dve-tri kuće u Ulici i učinjeno nešto vrednije od većine arhitektonskih ideja koje su mi bile do tada poznate: ukinuto smetlište, ali tako da se ne stvori nova deponija.

Jedan mladi arhitekta video je baš tu, u Bačkoj, jednu od najidealnijih lokacija, malo mesto u kojem se sve koncentriše i zatvara. A čovek ima osećaj da stoji naspram nečeg velikog na šta se može popeti, dotaći mekano gnezdo bregunice, ili sivkasto-plavog goluba, a zatim nastaviti dalje, nošen osećajem slobode ukradenim od lesa. Ovde zaista postoji jedan izraz, a to je Čudo! Mada nisam ni novinar, ni lokalni istoričar, ali ni emotivni lokalni pisac, dajem sebi slobodu da ovo nazovem Čudom, kao što i čudom nazivam i fenomen mladih umetnika koji se masovno pojavljuju u Malom Iđošu i iz kojeg proizilazi Čudo u Ulici ispod brda. Za te mlade ljude gotovo je prirodan zadatak da obnove takva mesta i daju im pravi smisao. Hajde da sagledamo nove mogućnosti i otvorimo ovaj mistični prostor za neke nove mlade umetnike iz gradova Bačke, pokrajine, republike i Mađarske, iz celog sveta, a sve to za lokalno stanovništvo. Veliki japanski plesač već je stigao i popeo se na zid.

I opet se vraćam svojoj halucinaciji iz detinjstva. Tim pre što me japanski plesač, Bože kakva slučajnost, pozvao u svoje selo, veoma slično mom, u kojem čak i drvo poštuju kao svetinju, kao Boga, i pokazao mi je njihovo čudo s jedne od isturenih terasa svoje kuće.

Podignuvši ruke jasno mi je stavio do znanja da čuda ne postoje samo kod nas, već i da oni imaju svoje „kovilje u pustinji“, „slatinasti Jaraš“, „Ulicu ispod brda“, „cvetanje Tise“. Rukom je pokazao na jedno od najvećih svetskih čuda – Fudžijamu. To isto vidim upravo u ovom ponoru, na ovom „smetlištu“ koje je preživelo nečiju nameru da ga unište.

Tekstove ovih mladih pisaca treba podvrgnuti mikroanalizi, pokazati važnost nedostatka samosažaljenja, jadikovanja, pokazati moć svežeg teksta, analizirati kretanje ovih mladih arhitekata, glumaca, slikara, filmskih umetnika, muzičara, muzičkih menadžera u svetu, koji, ma koliko bili poznati-priznati, nikada neće prestati da bude naš svet. Treba analizirati način života ovih mladih ljudi, taj novi model koji naslućujemo. Da, konačno se naslućuje neki novi model koji se u najtežim vremenima pokazao svrsishodnim. Ta fabrika – intelektualna fabrika – koja je nastala u prodoru opšteg nazadovanja, podigla se iz ponora na nama nezamisliv način i postala fabrika koja radi jednako i kad izvozi i kad uvozi. Ulicom ispod brda počela je moderna industrijalizacija Malog Iđoša; umesto političkih objekata i fabrika, nikli su intelektualni objekti i fabrike. Mađarski intelektualni život u Vojvodini akumulirao je takav kapital tokom proteklih pola veka, njegov suveren duh ima prosvetljenje koji može sve u svetu da dosegne… Kažem, jer sam ih prostudirao, ne samo između Telepa i Novog Sada, već i na svom salašu „Jaraš“, među grobovima kraljeva. I u Malom pesku isto se izdiže dim jedne strašne deponije smeća. Posmatram njene stanovnike i ponekad zabeležim nešto o maloj mongolskoj hordi dece koja praćkom gađaju pacove… i čekam da se pomere sa mrtve tačke i da nasuprot tome počnu da rade nešto novo, i da sa svih strana sveta dođu potrošači ovog novog, baš kao što su stigli u Staru Kanjižu, u „Jaraš“, i ovde u Ulicu ispod brda. Mi smo stigli jer smo pretpostavili, znali, da će ovde progovoriti neki treći glas između svakodnevne politike i emocionalnog jadikovanja, jer se već odavno pitamo, zajedno sa Pilinskijem, a ovde u Ulici ispod brda, možemo se ponovo zapitati, mada se odgovor da naslutiti: „zašto je ovo najbolje mesto?“